“Messiah of Evil” je jedan od one čudne filmske sorte ostvarenja koji su svoj kultni status zaslužila osim svojim nesumnjivim kvalitetima i sticajem raznih nepredviđenih okolnosti koji su doveli do toga da krajnji proizvod izgleda upravo ovako kako izgleda mada to i nije bila prava namera autora.
U prologu filma prisustvujemo košmarnoj sceni paničnog bekstva kroz pusti grad jednog čoveka. Neko ili nešto ga juri te noći a nigde mu nema spasa sve dok mu jedna mladolika devojka ne otvori kapiju svog dvorišta. Misleći da se spasio, on iscrpljen pada na zemlju pored bazena a devojka/devojčica mu prilazi i nežno dodiruje rukom.
U sledećem trenutku u toj ruci se nađe britva i naš potencijalni junak priče biva zaklan.
Njega glumi Walter Hill, da onaj Walter Hill jer je budžet ovog filma bio toliko mali da su Gloria Katz i Willard Huyck zamolili neke svoje prijatelje da odigraju, naravno besplatno, neke manje uloge.
Godina je 1971 i “Messiah of Evil” se snima na lokacijama Los Anđelesa poput (plaža) Venice i Malibu a i u samom Holivudu. U filmu ne glumi tj. ne pojavljuje se i George Lucas koji će sa tandemom Gloria Katz i Willard Huyck kao scenaristima snimiti 1973 godine “Američke grafite”.
Ovaj bračni par (mislim na Gloria Katz i Willard Huyck) će pomoći svom prijatelju Lucasu da dotera scenarije za svoje “Ratove zvezda” a napisaće i scenario za drugi deo serijala o Indijani Džonsu “Indiana Jones and the Temple of Doom“.
“Mesija zla” nakon te efektne uvodne scene prati Arletty (Marianna Hill), mladu ženu koja putuje u obalski grad Point Dume u Kaliforniji kako bi pronašla svog nestalog oca, umetnika. Po dolasku, pronalazi njegovu napuštenu kuću ispunjenu zlokobnim muralima a tu je i dnevnik koji nagoveštava njegovo ludilo i tajanstvenu bolest. Arletty upoznaje Thoma (Michael Greer), bogatog stranca, i njegove dve saputnice, Toni (Joy Bang) i Lauru (Anitra Ford), koji istražuju lokalne legende.
Čitav film prati naracija Arletty koju povremeno prekida naracija njenog oca dok čitamo dnevničke zapise
Film je svoju premijeru imao tek u decembru 1974 godine i to u Pariz Teksasu (da, onom Pariz Teksasu) da bi tokom 1975 (i narednih godina) imao i nešto širu distribuciju. Vremenom stekao je kultni status a nesumnjivo su neke scene iz njega inspirisale i neke druge autore (a ne obrnuto kako mi se u prvom trenutku učinilo tj. kada sam proverio kada je napr. snimljen Dawn of Dead (1978) ).
Sam zaplet filma i nije toliko bitan odnosno dovoljno je labav da pojedine stvari u njemu može svako od nas da tumači na razne načine. Da li je ovde u pitanju misteriozna bolest koja pretvara ljude u neku vrstu zombija ili je možda u pitanju nekakva invazija vanzemaljaca koja od ljudi pravi čaure bez osećaja ili na sva ova dešavanja utiče misteriozni stranac koji se prvi put pojavio u gradu pre 100 godina i doneo zlo zaista , u ovakvom filmu, i nije važno.
“Messiah of Evil” je fenomenalno uslikan za šta je zaslužen Stephen Katz (rođeni brat Glorie i verovatno još jedan u nizu koji je ovde radio za malu sumu para) kome je ovo jedan od prvih filmova a kasnije će biti direktor fotografije i u “Braća Bluz” (1980) između ostalog.
Film je gotovo u potpunosti snimljen kao neka vrsta produženog košmarnog sna u kome dominiraju onirički prizori a jeza i užas koje nam neki od njih donose upravo se zasnivaju na činjenici da i ako nam deluju vizuelno kao snovi jasno nam je (a i junacima filma) da ono što se dešava zaista i realno dešava u tom gradiću van sveta.
Meni je a koliko vidim/čitam i mnogim drugima najupečatljivija sekvenca koja se odigrava u bioskopu (gornja slika je kadar iz te scene).
Da se konačno vratim na misao sa početka teksta. “Messiah of Evil” je na kraju ispao ovako kako je ispao iz još jednog jednostavnog razloga. Tokom snimanja ponestalo je para pa neke ključne scene predviđene scenarijom nisu ni snimljene. Ispostavilo se da je to donelo dodatnu kvalitetnu dimenziju filma koju bi neka objašnjenja ipak uprostila, da ne kažem i upropastila.
Na skali od (1-6) ocena: 3+
