Pravo je vreme da napišem par reči o ovom fenomenu-seriji koja je prošle godine dobila silne pohvale i zaintrigirala sve ljubitelje SF i horora. Ali pošto je ovaj sajt, pre svega, neozbiljan, moram odmah otkriti da je jedini razlog što tek sada pišem ovo (a ne onda kada sam je odgledao u julu prošle godine) samo zato što sam željan clickbait-ova. U stvari, imam i genijalnu taktiku za to, tako da sam siguran da će ovaj tekst imati najmanje duplo više čitalaca nego obično. Znači bar dvojcu.
Glavni razlog što sam te kobne 2016 godine odlučio da pogledam “Stranger Things” beše dvojak. Netflix je stigao u moj dom
a u ovoj seriji glumi Vinona Rajder, prava ikona tinejdžerskih filmova (i snova) onih koji su upravo odrastali u ’80-im godinama (kojih se, s’pravom možemo nostalgično sećati… za razliku od ovih koji se isto tako nostalgično sećaju ’90-ih… ne znam kako bilo ko je odrastao i sazrevao u tim krvavim godinama može biti prema njima nostalgičan, bez obzira što god se njemu na ličnom planu dešavalo u ta zla vremena).
Ali kao što ni Vinona Rajder ne izgleda više kao nekad, tako ni “Stranger Things” ne uspeva da, uprkos svojoj jasnoj nostalgičnoj ambalaži (od Spilberga do Stivena Kinga) , u njoj zabašuri jasne scenarističko/logičke probleme. Jesu klinci ovde odlični i šarmantni, jeste sve to lepo audio vizuelno upakovano i snimljeno, ali batali brate (tebra) Duffer patetiku i nostalgiju (mada današnji klinci sigurno ne uživaju u ovoj seriji zbog nostalgije) nego ti nama lepo objasni, ako treba “nacrtaj” zašto taj i taj lik uradi to i to, a posledice budu te i te, to jest nikakve.
Jer kada vas prvih nekoliko epizoda oduvaju svojim, pre svega, stilom ako uključite i mozak, počinjete polako da shvatate da od vrhunske zabave nema ništa, i da priča i likovi često škripe na najbanalnijim mestima i sa besmislenim postupcima. I tako, kako vreme odmiče, “Strange Things” sve više počinje da liči na “Mac and Me” a ne na “E.T. vanzemaljca” ili napr. na “Maximum Overdrive” a ne na “Stand By Me“.
Mada, naravno, preterujem. Najmlađi u ovoj seriji su i ubedljivo najbolji, pa i kada (a kako odmiču epizode toga je sve više) naletite na neku neopevanu glupost/postupak nekog lika, veoma brzo sledi i onaj mali što šuška ili neki drugi iz družine…
O čemu se dakle ovde radi ? Na samom početku, jedan član već pomenute dečije družine (koja se ne naziva “Klub gubitnika” niti napr. Gunisi, ali su jasne reference) nestane pri povratku kući u jednoj ozbiljno jezivoj (veoma efektna scena). Istovremeno, devojčica sa specijalnim sposobnostima pobegne iz vojne baze i kandži jednog naučnika (naravno opasno ludog) kojeg, odlično, barem u okviru materijala koji mu je dat, glumi Matthew Avery Modine. Histerična i samohrana majka nestalog dečaka jeste naša Vinona Rajder (zovem je po Vuku, jer mi je baš mnogo draga). Početne epizode su baš super, toliko super da najviše liče na osnovnu premisu jednog filma, koji se, zamislite, zove “Super 8“, od onog J Abramsa koji nam se, opet onako nostalgično, “pokakio” po uspomenama na Star Wars (mada, za divno čudo, meni se The Force Awakens i svideo…ne baš preterano, ali sasvim pristojno.) I kada ga već Abrams pominjem, potrudiću se da ga u rubrici “sećanja na ono što sam odgledao pre više od godinu dana a nisam napisao ni reč” ovekovečim.
U stvari, najveća mana prve sezone “Stranger Things” je ta što su odlučili da naprave nastavak. Sada će mnogi požuriti i reći, “Aha, u nastavku će sve te nedorečenosti i gluposti iz prve sezone da lepo objasne!” ali siguran sam da će ti koji se tome nadaju istovremeno i gorko zažaliti. Duff Brothers su u prvoj sezoni pokazali dovoljno (ne)kompetencija da nastavak ne može sigurno biti ništa bolji…ili gori.
Ali možda je i to poneki put dovoljno…jer i ja ću odgledati taj nastavak, mada mi nije stvarno bio potreban… nimalo…
Na skali od (1-5) ocena: 3-
