“Forgotten” iliti ako bi bukvalno preveli korejski naziv filma ( Gieokui Bam) “Noć za pamćenje” je jedan od najčudnijih filmova koje sam gledao u poslednjih nekoliko godina. Najčudnije struktuiranih da budem sasvim precizan. U pitanju je još jedan “Netlflix original” poput napr. “The Ritual”-a koji je imao samo bioskopsku distribuciju u matičnoj zemlji a svima nama je od nedavno dostupan putem malih ekrana.
21 godišni Jin-Seok, zajedno sa svojim starijem bratem Yoo-Seok-om, majkom i ocem, se preseljava u novi dom, ogromnu kuću kao iz snova (ili noćnih mora). Jin je na (psiho) terapiji koja uključuje jednu tabletu dnevno, Yoo šepa, a majka i otac, niti piju nešto niti imaju (vidljiva) neka oštećenja. Dakle, naizgled, divna porodica.
Ali pošto nije u pitanju komedija stvari će se veoma brzo promeniti. Napr. već na početku, saznajemo da su prethodni stanari ostavili jednu zaključanu sobu gde su smestili neke stvari koje će kasnije pokupiti. Naravno, nikome nije dozvoljeno da ulazi u nju (otac to naročito naglašava) a sama soba se,veoma prigodno, nalazi taman u hodniku nasuprot spavaće sobe dvojce braća. Jin je, naizgled, jedini koji čuje čudne zvuke iz te sobe. Ubrzo kreću košmari, skrivanja ispod pokrivača, škripanja i nelagodna otkrivanja, zlokobne brave koje se okreću i koračanja… u snu.
I to je to, što se tiče sadržaja… Ako već nameravate da pogledate “Forgotten” bila bi prava šteta da vam otkrivam šta je bilo posle (a ovo sve već “otkriveno” se dešava u nekih prvih 20ak minuta…).
E sad, malo o toj čudnoj strukturi. Film počinje kao horor koji se pretvara u triler te se vraća u horor, da bi u toj fatalnoj središnici filma, kada se razotkrije deo misterije, „Forgotten“ pretopio u nekakav „ala Poaro“ retrospekciju, gde nam se prikazuju dešavanja o kojima pre toga pojma nismo imali. U tom trenutku, kao da stupamo u neki drugi film…i to tako traje, do poslednje trećine, kada „Forgotten“ postane nekakav treći film.
Vezivno tkivo za ove „filmove u filmu“ su dobro režirane akcione scene, pre svega potere (uglavnom „pešačko/trkačke“), pristojni glumci i fina doza napetosti, pogotovo u toj prvoj polovini.
Scenario je (i bukvalno) višeslojan i apsolutno preambiciozan. Od “Noći za pamćenje” je komotno moglo da se napravi nekoliko filmova. Da li bi bili bolji ? To ne mogu da tvrdim. Svakako bi mnogo bolje artikulisali ideje scenarista i motive njegovih likova jer ovde se tako brzo menjaju i uloge i motivi da gledalac nema vremena da se navikne na to “promenjeno stanje” stvari, jer tek što pomisli, “aha, to je to”, “Forgetten” se pretvori u nešto novo. I ne, nije uopšte sama priča komplikovana za praćenje, u smislu da ne shvatamo šta je “pisac hteo da kaže” i zašto se neke stvari na ekranu upravo tako odigravaju. Problem je što napr. objašnjene (tačnije, jedan deo tog objašnjenja) koje čujemo u toj, rekoh već, fatalnoj sredini filma, toliko neverovatno da motivi nekih jednostavno ne piju vodu (ne mogu da komentarišem više zbog prokletih 🙂 spojlera ali ako je neko raspoložen možemo da se “svađamo” 🙂 u komentarima) Kada na samom kraju, otkrijemo te prave motive, već je suviše kasno…minuti su već prošli, emocije se stišale…te ni čuvena korejska melodrama od koje „pati“ (gotovo) svaki njihov film ne pomaže da nam ova (pre)vešto iskonstruisana priča ne deluje pre svega veštački…i hladna…
Na skali od (1-6) ocena: 3+
