Ova topla ljudska priča dolazi nam iz tople Australije (u kojoj nakon dočeka Nove godine sledi i “letnja rasprodaja”). Smeštena u Sidnej, 1959 godine, u ono doba “nevinosti”, kada su traume iz drugog svetskog rata polako počele da se zaboravljaju a predstojeći novi užasi (od Vijetnama preko heroina i kokaina do prvih terorista…) još nisu bili na vidiku.
Paralelno pratimo nekoliko (ženskih) priča koje sve spaja činjenica da naše junakinje rade u robnoj kući Goode, na modnom odeljenju.Mlada Lisa je upravo zavšrila srednju školu i konkurisala za univerzitet, romantična Fay (Rachael “Crveni pas” Taylor) nema sreće sa muškarcima, Patty ima probleme u braku a srednjovečna Magda (Julia Ormond) je pripadnica talasa tzv. “novih migranata” i u Australiju je došla iz Jugoslavije, u potrazi za boljim životom.
I to nisu svi iz likovi iz ove galerije simpatičnih i dragih karaktera koje nam ovaj film donosi u neograničenim količinima. Upravo ta opšta blagost i dobrota svih njih je istovremeno i najveća vrlina i “najveća” mana.
Nekako je teško poverovati da eto postoje toliko dobrih ljudi (koji, da odmah raščistim, imaju i svoje muke i male intrige) okupljenih na jednom mestu, pa bio to i Sidnej 1959, modno odeljenje jedne robne kuće, i junaci (gotovo) istoimenog romana “The Women in Black” od Madeleine St John.
Sve vreme sam imao knedlu u grlu u iščekivanju da se nešto užasno i tragično dogodi jer nemoguće je da je sve ovako lepo…fino…nežno ? Ali ne brinite (i ovo nije nikakav spojler). U pitanju je samo moj bolesni cinični um koji ne može da prihvati da je 2018 godine moguće uopšte snimiti jedan ovakav film. Imajući to u vidu, žalim što eto nisam bio opušteniji, i još više se prepustio ovoj, nesumnjivoj lažnoj, ali definitivno miloj čaroliji.
Osim ubedljivih glumica autentičnost samoj priči daje i režiser Bruce Beresford, australijski veteran kojeg sasvim moguće znate po filmu “Vozeći mis Dejzi” a neki od nas po znatno boljem filmu “Nežno milosrđe” . Beresford uspeva i vizuelno (u okviru skromnog budžeta) da nam te momente iz prošlosti dočara dovoljno uverljivo.
“Ladies in Black” nije remek delo, niti film o kome će se puno pričati. Ono što svakako jeste da je jedan od retkih savremenih “feel good” filmova koji uspeva da deluje i čedno i humano a opet da vam to ne deluje veštački i nametnuto… Pružite mu šansu…verujte u njega.
Na skali od (1-6) ocena: 4 –
