Jean Dujardin je Georges, srednjovečni muškarac kome, kako ćemo veoma brzo otkriti, nisu baš sve koze na broju.
Osim tih koza koje “nedostaju” Georges mnogo više privlače jeleni tj. jelenska koža te će od jednog starca kupiti jelensku kožnu jaknu. “Original-Vintage…samo 7500 eur-a”.
Starac mu za te pare poklanja i stari kamkorder (gotovo iz sažaljenja jer starac shvata na kakvu budalu je naišao).
Georges uzima sobu u hotelu jednog planinskog gradića a pošto nema više ni dinara a ni eur-a, recepcionaru kao zalog da će platiti račun predaje svoj venčani prsten.
Režiser i scenarista Quentin Dupieux (za koga kažu da snima isključivo uvrnute filmove) ništa više ne otkriva o svom junaku i možemo samo pretpostavljati da je nekakav nervni slom odveo Georges na ovaj put.
Elem, Georges ne zna šta bi radio ni sa sobom ni sa kamerom (osim što zna da mu nedostaju i neki drugi jelensko kožni detalji) sve dok, nakon susreta sa mladom konobaricom Denise, ne smisli ideju da je on u stvari autor nekakvog filma koji će snimiti u ovim predelima i da je on, sa svojim kamkorderom, samo izvidnica pre nego što dođe velika filmska ekipa…
Plus, bilo bi zgodno kada bi mu konobarica pozajmila malo pare…dok mu “ne legne uplata”.
Kada Georges počne bukvalno komunicirati sa svojom jaknom (čujemo i njen glas) stvari odlaze u bizarne vode koje jesu, pre svega zbog ubedljivog Jean Dujardina koji je konstantno “lud ali se pravi da nije mada svi znamo da jeste…lud”, i dalje gledljive i (relativno) zanimljive.
Tome pomaže i to što film traje samo 70ak minuta mada i takav povremeno deluje predug…
Nećete ništa propustiti ako ne pogledate ovaj “Deerskin” a opet, ako ste filmofil, i ako volite arthouse (mada, većina evropskih je zbog svojih budžeta arthouse) onda nađite malo vremena. Crni humor je stvarno crnohumoran a putevi kojima nas Georges vodi u samoj završnici jesu svakako horor…
Problem je što ništa od toga nije stvarno dovoljno dobro…
Na skali od (1-6) ocena: 3
