U Longharvest Lane, Whitechapel, London (sve tri oznake vode ka jednoj geografskoj koordinati) pronađeno je golo telo muškarca sa prostrelnom ranom kroz levo oko. Detektivi DS Shahara Hasan, DI Alfred Hillinghead i DS Karl Weissman preuzimaju istragu nad ovim zločinom.
Problem je što se ove istrage odvijaju 1890, 1941 i 2023 godine, tj. u pitanju su tri različite vremenske linije u kojima se na istom mestu iznenada pojavljuje leš istog muškarca.
Na isto telo naići će i detektivka DC Iris Maplewood i to 2053 godine.
Ova Netflix serija snimljena je po mini strip serijalu iz 2014-2015 autora Si Spencer-a objavljenog za Vertigo.
Spencer nažalost nije doživeo da vidi ovu ekranizaciju jer je preminuo 2021 godine u 60 g. svog života od posledica srčanog udara. Ali, što bi rekli ljudi, život ide dalje te će se ova osmodelna britanska serija nalaziti na “policama” Netflix-a za vjek i vjekov… i možda, jednog dana kada neko, zahvaljujući Spencer-u, konačno otkrije tajnu putovanja kroz vreme, možda će se vratiti nazad i Spencer-u spasiti život… i onda će on moći da pogleda ovu seriju…i nakon toga da mirno umre.
Dakle imamo četiri paralelne vremenske radnje, dobar misteriozni koncept istog leša i putovanje kroz vreme što je dovoljno, ako niste totalni kreten, da napravite, ako ništa drugo, zanimljivu priču.
Paul Tomalin, kreator serije, uspeva u toj osnovnoj “obavezi” i “Bodies” svakako jeste zanimljiv projekat koji nekim tradicionalnim SF mehanizmima udahnjuje dozu originalnosti dovoljnju da bude privlačna svim ljubiteljima vremenskih paradoksa…
Opet, ima nešto u samoj realizaciji što ovu seriju udaljuje od izistinskih klasika ovog žanra. Da li je to zbog vidljivo skromnog budžeta (sumnjam) ili u samoj postavci ovih likova koji su suštinski stereotipni i čiji svaki korak/preokret možete predvideti i bolje nego ovi što “vide budućnost/prošlost” (verovatno) ali “Bodies” je samo još jedan “fast fud” proizvod na Netflix meniju.
Doduše, nećete se zagrcnuti dok ga gledate/jedete…
Na skali od (1-5) ocena: 3/3+
