“Il prato macchiato di rosso” započinje scenom u kojoj jedan lik (kasnije ćemo saznati da je u pitanju agent UNESCO-a (?!) ) nonštalantno šetajući obalom nonšalatno pokupi jedan sanduk sa gomile sa koje vredni mornari utovaravaju tu robu na svoj brodić.
Kada otpakuje sanduk otkriće da su u njemu boce vina…ili ne baš vina…nego krvi. Meni je ona više ličila na farbu ali pretpostavljam da je sedamdesetih godina publika znala da u filmovima krv upravo izgleda kao ta farba.
Zaboravih da pomenem da početna špica, pre svih pomenutih dešavanja, ima jednu lepu kanconu koju izvodi Lucio Dalla (u filmu glumi pijanca), a čitava špica sadrži livade, cvetna polja i sunce.
Nego vratimo se mi glavnoj priči. Ono što sledi jeste nekoliko sekvenci u kojima gledamo kako jedan lik u sportskom automobilu kupi ljude, dal’ je to prostituka, dal’ ciganka gatara, pijanac ili par hipi (momak i devojka) lutalica, nebitno, i odvodi ih do svog doma, na počinak, hranu i piće, besplatan smeštaj…
Evo te male družine zajedno u sobi velike kuće koja, kako će jedna reći, liči na nekakvu kliniku/institut.
U samoj kući se u većem delu filma ništa interesantno i ne dešava. Gledamo kako ovi piju, jedu, duvaju/drogiraju i često goli igraju…
Tu su i povremene “intelektualne” rasprave o superiornoj rasi i klasnim razlikama dok im domaćini puštaju muziku jednog kompozitora kojeg je mnogo voleo i jedan drugi čovek koji je insistirao na čistoj arijevskoj krvi (naravno, Vagner je u pitanju, mislim to je ime kompozitora, da ne bude neke zabune)
Za to vreme, onaj agent UNESCO-a vodi svoju istragu pokušavajući da otkrije poreklo vinskih boca punih crvene farbe, pardon, krvi. To ga vodi u “mračne” vinarije u kojima rade “mračni” vinski radnici koji prave vina.
Svi tragovi vode ka Pjaćenci.
George Willing je glumac koji se pojavio u nekoliko ostvarenja tih godina i potom je nestao bez traga…barem internet traga.
Zanimljivo je da se George Willing zajedno sa koleginicom iz filma Dominique Boschero pojavljuje, u manjim ulogama, i u Chi i”ha vista morire aka Who Saw Her Die ? (1972).
Kad već pominjem “robota” on je i glavni razlog što je ovom filmu dodeljena i odrednica SF pored toga što je misterija, horor, trileri i LSD drama.
Za razliku od nekih drugih slično dosadnih filmova “Il prato macchiato di rosso” ima dobru muziku za koju je zaslužan Teo Usuelli
Verzija koju sam gledao i koja je dostupna traje 82 minuta mada se i na WIKI i na IMDB pominje trajanje od 91 minut. Ako je to i tačno teško da se u tih 9 nedostajućih (minuta) kriju kadrovi nekog remek dela te svakako teško da bi konačna ocena mogla biti drugačija.
Glavna ženska glumačka zvezda filma je Marina Malfatti koju možda prepoznajete iz nekih poznatijih horor/giallo filmnova iz tog perioda. Napr. glumila je u Sette orchidee macchiate di rosso aka Seven Blood-Stained Orchids (1972).
UNESCO agenta glumi Nino Castelnuovo koji nas je sve očarao u Les Parapluies de Cherbourg aka Šerburški kišobrani (1964) ali eto, devet godina kasnije, glumi i u ovako opskurnim filmovima.
Nedovoljno golotinje za erotiku, nedovoljno (mrtve) golotinje za izistinski horor “Il prato macchiato di rosso” nadoknađuje (ali ne baš previše uspešno) dobrom muzikom i uvek vrednim gledanjem razbijanja moralnih/društvenih načela, vrednosti i predrasuda koje su donele sedamdesete zahvaljujući raznim pokretima, od feminizma, hipizma, seksualne revolucije i narkomanizma a sve u ime kapitalizma i komunizma što nas je, na kraju upravo ovih godina, i dovelo do ponovnog uspona fašizma…
Na skali od (1-6) ocena: 2/2+
