Nisam se previše nadao da će “It – Welcome to Derry” biti naročito dobra (ako bude i dobra) serija kada sam pre nekoliko godina čuo da WB/HBO planiraju sa Andres Muschietti (koji nam je podario pristojnu ekranizaciju i samog romana u dva filma IT(2017) i It: Chapter Two (2019)) zbog jednostavne činjenice da će biti samo bazirana na idejama postavljenim u tom romanu (davno pročitanog tako što sam ga pozajmio na čitanje a sada mi sam roman, neotvoren, čuči u bibiloteci sa svih svojih 1000+strana).
Znači opet će zaobići sve dobre stvari koje postoje u tom epiku Stivena Kinga koje svakako nisu mogle da stanu u dva filma ali bi možda bile idealne upravo za jednu ovakvu seriju.
A onda sam pogledao prvu epizodu.
Ona započinje scenom u mračnoj bioskopskoj dvorani u kojoj jedan dečak gleda na velikom platnu mjuzikl “The Music Man” (1962). Nakon što ga revnosni redar istera iz sale (jer se u nju “ušunjao”) završi na ulici.
Noć je, veje sneg a dečak Matty Clements (o kojem već znamo, zahvaljujući funkcionalnim dijalozima u prethodnim kadrovima, da ima probleme kod kuće i da je iz veoma siromašne porodice) stopira uz drum sve dok ga u auto ne primi jedna, naizgled vesela porodica.
Otac, majka u poodmakloj trudnoći i njihove dvoje dece na zadnjem sedištu gde se i Matty smesti. Onda usledi jedna užasna, efektna i totalno, za mene barem, neočekivana scena jer zaista nisam očekivao da ću na teVeU videti groznija čerečenja i ubijanja nego u filmu.
Dodatno, mada gotovo 100% bazirana na CGI efektima upravo zbog toga što je namenjena manjim ekranima ovi efekti deluju verodostojnije nego iz samog filma jer, pretpostavljam, na ogromnom platnu je mnogo vidljivija kompjuterska animacija.
Potom na kraju prve epizode imamo još jedan pokolj sa rezultatima kojim nam autori serije jasno pokazuju da su ovde sve karte u igri i da niko nije zaštićen.
Priča je smeštena u 1962 godinu znači blizu dešavanja u samom romanu (tamo je bila ’57/’58 u onom delu kada je pratio hronologiju događaja kada su junaci bila deca) a pošto znamo da se IT “reinkarnira” i hrani decom na svakih 27 godina u seriji znači pratimo vremensku liniju iz filmova a ne iz samih romana.
Ipak, taj nostalgični vizuelni pogled na to vreme ipak više (mene) asocira na sam roman pa je i to pozitivan znak onog što ćemo, nadam se, videti u seriji.
Na kraju je ispalo da me je serija uvukla u svoj svet a Andy-u (pravo ime Andres) Muschietti nisam nikad sporio da je majstor da kreira bajkovitu i istovremenu veoma mračnu atmosferu određenim vizuelnim cakama.
Da li su svi likovi koje smo do sada upoznali zaista svi interesantni. Naravno da nisu. Da li su određene lokacije (napr. čitav taj podzaplet sa tajnim istraživanjima u vojnoj bazi) zaista baš ubedljive…pa onako…
Šta je sve od toga bazirano na samoj knjizi ili na nekim drugim likovima iz drugih priča Stivena Kinga koje su bile smeštene u njegov omiljeni (izmišljeni) Mejn (kao napr. u Castle Rock (2018-?) prva sezona) zaista mi nije u ovom trenutku bitno (a vala i ne sećam se baš detaljno romana koji sam čitao pre 20 i kusur godina).
Bitno je da su me početne epizode dovoljno kupile da ovo ispratim do kraja imajući svakako u vidu da ni jedan Muschietti rad me nije zaista oduševio i da su mogući mnogi strmoglavi padovi na koje smo, nažalost, i navikli u ovim novim serijama.
Ni to što znam (a sada i vi) da su prve tri epizode gotovo u potpunosti snimljene u cugu a potom, zbog štrajka holivudskih glumaca i scenarista 2023 godine, nastavak snimanja čekao na 2024 godinu kada su neka deca već porasla i kada je i zbog toga scenario morao pretrpeti neke izmene, mada unosi strepnju ipak ne gubim i nadu.
Na skali od (1-5) ocena za prve dve epizode solidna: 3/3+
