Verovatno sam u potpunosti zavoleo Carla Goginu u finalnoj sezoni (nikad prežaljenog) Chicago Hope serije a po prvi put je zapazio u (nezasluženo skrajnutom) filmu Briana De Palme “Snake Eyes” (1998).
Smatram da je u pitanju talentovana i lepa glumica koja nije imala dovoljno sreće da postane zaista istinska zvezda jer je često birala projekte koji su na papiru delovali super a na kraju ispali kao “Righteous Kill”.
Ko ne bi poželeo da glumi u filmu koji ponovo spaja Al Pacina i Robert De Nira na velikom platnu i to, za razliku od prethodnog “Heat” (1995) ovde zaista obojca dele ekran gotovo sve vreme trajanja filma ?
Režiser je bio iskusni Jon Avnet, pre svega dugodišnji producent i povremeni reditelj na nekoliko intersantnih holivudskih projekata poput “Fried Green Tomatoes“(1991) odnosno kod nas poznatog pod poetičnim imenom “Vreli dani u Alabami” (jedan od prvih filmova koji se pojavio i na legalnom VHS izdanju od distributera “M export import film”)
I Avnet je kao i Pacino i De Niro Njujorčanin a “Righteous Kill” upravo priča o dva prekaljena detektiva NYPD koji bivaju uvučeni u istragu o serijskom ubici koji iza sebe ostavlja leševe (neosuđenih) kriminalaca i papiriće sa kratkom svojeručno napisanom pesmom (nije baš u desetercu ali se rimuje).
Ne znam šta je sve pošlo po zlu ali krajnji produkt koji nam je predstavljen liči kao da je scenarista ima ideju za početak i za kraj ali ono između, ono što nas dovodi do završnice je smišljano uz put.
Film upravo i započinje sa karakterom Roberta De Nira koji nam se obraća direktno u kameru i započinje iskaz u kome nam otkriva da je ubio 14 ljudi i u stvari, tokom filma, pratimo njegovu istragu (sa Al Paćinom) tih ubistava a sve vreme znamo da je De Niro ubica (što nam on u nizu flešforvarda tj. njegovih obraćanja u prvom licu i sam potvrđuje).
Russell Gewirtz koji je pre ovog filma imao veliki uspeh sa “Inside Man” (2006) i sam u jednom intervju priznaje da je tako i pisao priču. Ono što takođe tvrdi u istom intervju je da i sam smatra da je film ispao veoma loš i da je daleko od njegovog napisanog scenarija.
Ako i uzmemo tu njegovu izjavu sa zrncem soli (ili soli koja se koristi za pekarske slane štapiće) vidljivo je da Jon Avnet ovo režira kao da je muzički spot sa IDJ televizije i naročito je prva polovina filma veoma naporna za gledanje.
Retko koji kadar traje duže od 5 sekundi, Paćino i De Niro “preskaču” dijaloški jednog drugog tako brzo da i uz titlove teško je razumeti šta sa svojim njujorškim akcentom pokušavaju reći a i ostale uloge su tako nabacane i spotovski montirane da svi, uključujući i pomenuti glavni tandem, ovde “voze” u auto pilot modu.
Zbog toga i taj zavšetak koji je scenaristi verovatno izgledao genijalan (imajte u vidu da Gewirtz nije završio ni jednu “filmsku” školu i da je taj prvi scenario koji je posle ekranizovao Spajk Li sa Denzel Vašingtonom i Džudi Foster napisao inspirisan “Dežurnim krivcima”) ovde ne samo da deluje kao prst u oku gledaocima nego i događaji pre toga su tako traljavo iskonstruisani a određeni postupci neverovatno loše objašnjeni/pojašnjeni motivima naših heroja/antiheroja/protagonista/antagonista da je taj kraj više kao tihi prdež nakon što pojedete slabo začinjenu porciju pasulja nego kao pravično rafalno mitraljersko “ubistvo” u toaletu kinesko-tajlandskog-indijskog restorana.
Takođe i De Niro i Paćino, verovali ili ne, u filmu iz 2008 godine deluju više kao odbegli stanovnici Doma penzionera Bežanijska Kosa nego na dva aktivna policijska detektiva koje šaljete u policijske racije/hapšenja/zasede…
A vala baš i ružno, da ne kažem prljavo, deluje da moja slatka Carla Gogino (tada je imala 37 godina) ima seksualne odnose sa 28 godina starijim De Nirom…pa bio on i Robert.
Bilo kako bilo, mislili vi da je ovo super film a da sam ja samo ljubomoran zbog moje Carle, neću imati milosti prilikom ocenjivanja.
Na skali od (1-6) ocena: 2
