El crimen del padre Amaro (2002)

Jedna od prvih recenzija pokojnog Gimitrija ali i dalje aktivnog duha sa dva plava oka objavljena na starom sajtu daleke 2012 godine...

Nisam čitao istoimeni roman po kojem snimljen film “Zločin oca Amara”. Znam samo da ga je napisao jedan od najboljih portugalskih pisaca Eça De Queiroz davne 1875 i mogu samo zamisliti kakve je reakcije i kakvu je težinu imao u to doba nakon objavljivanja.

Ova savremena adaptacija koja je preuzela osnovnu premisu romana o vezi mladog sveštenika i pobožne tinejdžerke  umesto u Portugalu odigrava se u nekoj zabitoj provinciju u Meksiku a 19 vek  je zamenjen savremenim dobom (2000 i neka godinu)

 Mladi sveštenik Amaro po preporuci biskupa stiže u neku, bogu iza nogu, meksičku provinciju  i veoma brzo otkriva svu trulost i korumpiranost društva koja se  krije iza raskošne i dominatne crkve ( fizički locirane u centru gradića) a koju redovno posećuju uglavnom prosti, zavidni i zajedljivi  seljani.

I prvih 40-ak minuta filma su prilično šokantni i efektni. U tom uvodnom delu filmu videćemo koliko se sveštenici drže celibata, čijim parama se finansira izgradnja bolnice, kakva je veza između gradonačelnika i narko bosova, gerilaca i države, crkve i kriminala… u suštini gledajući taj uvodni deo direktne asocijacije sam imao na ovu zemlju iz koje vam šaljem ove redove…kad kažem zemlja mislim pre svega na ono malo zemlje ispod trešnje u Božinoj bašti… da ne bude neke zabune…i da ne brinem da će neke institucije poslati isterivače duhova…

 Elem, vratimo se mi filmu. Nakon tog inspirišućeg početka film počne da se bavi onim iz svog naslova i nešto što je moglo biti prava oštra kritika savremenog društva pretvarati se u tipičnu meksičku sapunicu koju smo imali prilike tako često gledati na našim malim ekranima…dok neki nisu otkrili da se bolji ili bar jeftiniji sapun pravi u Turskoj.

 Poprilično je loše prikazana motivacija glavnih likova da krenu onim putem koji vidimo u filmu a naročito se to odnosi na lik Amara (Gael Garcia Bernal) koji se iz nekih, nama ne prikazanih ili očajno objašnjenih, razloga od moralnog i časnog polako pretvara u osobu koja se vodi maksimom da cilj opravdava sredstvo.

Zatim, film je poprilično ravan i neodgovarajućeg tempa pa nam kraj, koji je valjda zamišljen kao katarzičan, deluje bledo i ne izaziva emocije koje su stvaraoci očekivali. Otprilike: “Aha…ovo je kraj filma…dobro…ajd sad da vidim kakva je vremenska prognoza na studiju B*…ili, ako je neki drugi gledalac u pitanju, ajd sad da prebacim na neki kanal gde piči neka pesme Seke”.

*o kako se vreme promenilo za ovih 7 godina… Studio B više i nije memorisano na mom TV a Seka je postala, kada se poredi sa sadašnjom dominacijom raznih tv kreatura (od dežurnog gosta na svim televizijama do kanalizacije koja izvire sa PINK/HAPPY-a) čak i sasvim pristojna tv pojava…

 Ako ste gledali dovoljno ozbiljnih dramskih filmova i filmofilsko znanje vam se ne zavšrava samo sa “Malom nevestom” ili “Asi Šeherezadom u polju lala” i ne smatrate da je vrhunac filmske umetnosti “Transformers II” ili “Titanik”, film “Zločin oca Amara” ćete zaboraviti veoma brzo.

Na skali od (1-6) ocena: 3 –

recenzija: Gimitrije Verzićduh sa dva plava oka

About Gimitrije Verzić 124 Articles
Čuveni duh sa plavim okom (a od susreta sa Bozzom postao je duh sa dva plava oka), propali kandidat za kandidata studenta filmske režije i beskompromisni (takođe propali) filmski kritičar koga ste svi imali priliku da upoznate u prelomnoj, epoholno dvodelnoj epizodi "Bioskop Sloboda" Svojim autorskim tekstovima o filmu on će definitivno oplemeniti ovaj prostor. Takođe, Gimitrije fanatično gleda televiziju pa možemo očekivati i njegove tekstove na tu temu

Be the first to comment

Postavite pitanje ili ostavite komentar...

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.