“How to Make a Killing” sa Glen Powell (The Running Man aka Trkač (2025)) je crnohumorna priča o čoveku koji je sticajem nesrećnih okolnosti kao veoma mlad ostao i bez majke i bez oca i koji je, ovog puta sticajem sasvim namernih okolnosti, ostao bez nasleđa porodice kojoj pripada svojim rođenjem.
Mary Redfellow je zatrudnela sa 18 godina a njen otac (Ed Harris) ju je zbog toga (jer nije htela da se “otarasi” deteta) izbacio iz kuće i prekinuo sve kontakte sa njom. Takođe, niko drugi iz porodice Redfellow (jedne od najbogatije u Americi) nije hteo ili nije smeo da joj pomogne u njenim najtežim trenucima u životu čak i kada je teško obolela.
Elem, da ne mislite da vam sad nešto mnogo spojlujem sve ovo saznajemo u prvih desetak minuta filma a sam film započinje tako što takođe saznajemo da je naš glavni (anti)heroj (ime mu je Beket) u zatvoru, nekoliko sati pred izvršenje smrtne kazne zbog zločina koji je počinio, i sve priča svešteniku (i nama publici) koji mu je došao u posetu pred egzekuciju.
Ono što vam još nisam ispričao a evo sad ću i što je u stvari glavni idejni pokretač filma (inspirisanog klasikom britanske Iling komedije iz 1949 “Kind Hearts and Coronets“) je fakat da je deda, odnosno Ed Haris, u klauzulu o nasledstvu ostavio pravilo da nasleđe ide po pravu nasledstva ipak na sve članove porodice i to tako da ako niko od sedmoro naslednika nije više živo ono će na kraju doći u ruke Beketa.
Dakle, ako se Beket otarasi sedmoro onih ispred njega u naslednoj liniji postaće veoma, veoma bogat…i eto ti ga filma.
“How to Make a Killing” je imao užasne kritike i mada se relativno dugo muvao po bioskopskom repertoaru nisam nikada imao želju da ga pogledam tamo pa čak ni besplatno (na način na koji samo iskusni posetioci određenih bioskopa znaju). Takođe ni publika tj. box office nije bio nešto darežljiviji prema njemu i samo zbog toga što je koštao tek nekih petnaestak miliona dolara i nije baš previše para izgubio…mada jeste izgubio.
Sad kada sam ga konačno pogledao ne očekujući ništa shvatio sam da sam u tim istim bioskopima gledao mnogo gore filmove.
Ovo nije naročito dobar film. Možemo mu naći bezbroj mana od toga da se čitava priča odvija u retrospekciji te smo već samim tim oduzeli jedan nivo napetosti odnosno strepnje kuda sve ovo vodi (jer već znamo da vodi ka ćeliji osuđenika na smrt) pa do toga da sami načini kako Beket eliminiše članove svoje (njemu otuđene) familije i nisu naročito maštoviti i uzbudljivi.
Takođe prosto je neverovatno da nam režiser John Patton Ford nakon gotovo brilijantnog i često veoma uzbudljivog Emily the Criminal (2022) ovde ništa od tog svog talenta ne pokazuje (te se i dalje pitam zašto je ovo ovako na kraju ispalo).
Ali jedno je imati velika očekivanja a drugo je prihvatiti realnost. A ako smo realni, “How to Make a Killing” jeste brzo zaboravljiv film ali i takođe jedan od onih filmova koje možete pogledati na nekom TV kanalu i provesti relativno interesantnih stotinak minuta dok napr. radite i neke paralelne (ne)bitne stvari a da ne izgubite ni delić razumevanja onog što se dešava i zašto se dešava na ekranu.
Stigao sam u fazu da počinjem ceniti filmove kojima je glavni kvalitet taj što im je glavna mana ta što su moguće mogli biti mnogo bolji….jer danas nam se kao “vrhunska ponuda” podmeće razna đubrad.
Na skali od (1-6) ocena: 3-/2+
