“Black Sabbath” iliti “Tri lica straha” (što i jeste prevod izvornog naziva) pod kojim imenom se,kako kažu, prikazivao u jugoslovenskim bioskopima (valjda smo ga svi prvo pogledali tamo…i tada) je italijanski horor omnibus od tri priče koje sve potpisuje Mario Danger: Diabolik (1968) Bava.
Postoje različite verzije ovog filma, pre svega mislim na redosled priča, a ova koju sam gledao i koja je, kako opet kažu, upravo onakva kakva je bila u originalnoj italijanskoj, započinje sa
“Telefonom”
Rosy (Michèle Mercier), kolgerla (starinsko ime za nešto što se više ne zove ni eskort već OnlyFans), vraća se u svoj stan u suterenu, negde u Parizu i počinje da prima preteće telefonske pozive od nepoznatog progonitelja.
Zazvoniće telefon, reći ću halo ko je, tišina šaputaće
Uskoro se taj manijak/nežni šaptač u slušalicu/maramicu predstavlja da je Frank, Rosyin bivši ljubavnik koga je ona svojim svedočenjem smestila u zatvor iz koga je upravo pobegao. Kaže da će je ubiti…brrr
Mario Bava je započeo sa snimanjem ovog filma (koji je bio deo paketa filmova koji su tih godina zajednički producirali američki AIP i italijanska Galatea) neposredno nakon što je završio La ragazza che sapeva troppo aka The Girl Who Knew Too Much (1963) koji se, ako još uvek ne znate, zvanično smatra prvim giallo.
I ako je taj film prvi giallo onda je “Telefon” prvi giallo u boji. Ne samo da Bava ovde koristi slične kadrove (jer je čitava priča “Telefon” kao i veći deo “The Girl Who Knew Too Much” smeštena u stan) nego imamo još nekoliko vizuelno/tematskih elemenata koje, zbog spojlera, neću otkrivati a koji nam jasno ukazuju u kom “ključu” je snimljena ova priča.
“The Wurdulak”
Vladimir d’Urfe (Mark Damon), mladi plemić, na svom putu pronalazi leš s nožem u leđima. Nož je u leđima a glava mu nije na ramenima.
neki kažu da je priča smeštena u Srbiju, neki u Rusiju a neki u centralnu Evropu…u verziji koju sam gledao ime lokacije se ne pominje
Tražeći mesto da prenoći, Vladimir stiže u udaljenu kuću u kojoj živi jedna porodica. Giorgio (Glauco Onorato), njegova žena, njihov mali sin, Giorgova sestra Sdenka (Susy Andersen) i njen muž. Čekaju povratak Gorce (Boris Karloff), patrijarha porodice.
Vladimiru objašnjavaju da je Gorca otišao da lovi Wurdalaka, vampirsko biće koje se hrani onima koje voli. Takođe mu saopštavaju da im je Gorca rekao da ako se ne vrati nazad nakon što odzvone ponoćna zvona petog dana ne smeju da ga puste u kuću.
Tik što su ta zvona odzvonila Gorca se vraća. Uprkos onome što im je rekao puštaju ga u kuću (ko ne bi primio Frankeštajna?). Do kraja ove priče saznaćete kome su potom odzvonila zvona
Ovo je vizuelno i najlepša priča u kojoj Bava (koji je često bio i direktor fotografije u svojim filmovima) dokazuje i pokazuje nam svoj talenat za kompoziciju boja i senki i u enterijeru i eksterijeru.
Inače, kompletan “Black Sabbath” možda i nije više tako strašan kao što je bio, moguće, u doba premijere (mislim, zaista nije strašan i zanimljiv je, što se tiče tog aspekta filma, promatrati u kontekstu vremena u kome je snimljen i šta je tada “plašilo” gledaoce) ali je i dalje vizuelnu ubedljiv i ima tu gotsku atmosferu magle,dima,mraka, monstruma i fatalnih lepotica.
“The Drop of Water”
Medicinska sestra Helen Corey (Jacqueline Pierreux) pozvana je u oronulu vilu da pripremi telo preminule medijumke, grofice Bardi, koja je umrla tokom seanse.
Kapi, vode, ratnici…i muva
Dok sređuje leš, Helen primećuje vredan safirni prsten na prstu mrtve babe. Savladana pohlepom (i potrebama scenarija), krade ga, ignorišući uporni zvuk kapanja vode i što mrtva baba/grofica izgleda kao da je utekla iz nekog horor filma…koji je snimio Mario Bava.
Po povratku kući, Helen počinje da proganja muva i zvuk kapanja vode…
Ova priča, na planu horora i dalje je efektna. Ne samo zbog maske pokojne baronice/grofice/babe već par jump-scare-ova (koji se u to doba tako nisu zvali) funkcionišu baš kako treba.
Ono što sam zaboravio reći jeste da nam kao i u mnogim horor omnibusima koji će tek uslediti i ovde imamo domaćina koji nas uvodi u priče. Boris Karlof je u italijanskoj verziji prikazan samo na početku i samom kraju filma (plus naravno kao glavni glumac u središnjoj priči) dok u američkoj, na koju sam površno bacio oko jer je dostupna na youtube, on je znatno više angažovan te je narator i najavljivač svake priče.
Inače ta američka verzija ima nekoliko izmena koje me i nisu nešto dojmile. Osim dodatne naracije Karlofa u priči “Telefon” je dodatno ubačen natrpirodni elemenat na samom kraju (totalno nepotrebno) a ostale priče, osim što imaju/nemaju neke dodatne kadrove i dijaški se razlikuju u nekim segmentima od italijanske verzije. Napr., opet u završnici, “Wurdulak” razgovor između Sdenke i Vladimira u američkoj verziji deluje nekako naivno/isforsirano dok je u italijanskoj znatno sablasniji (ako može taj izraz da se upotrebi za nečiji razgovor).
Sve tri priče su uslovno nastale po motivima priča Čehova, Tolstoja i Mopasana ali zaista reč uslovno u tom kontekstu shvatite veoma ozbiljno.
Na skali od (1-6) ocena: 3+
recenzija: Gimitrije Verzić, duh sa dva plava oka
