“Green Book” iliti zelena knjiga (a ne milja) je dovoljno familiy friendly i political correct da je bilo očekivano da u konkurenciji od osam filmova iz 2018 godine osvoji oskara za najbolji film. Kada su proširili broj nominovanih filmova u ovoj kategoriji pre nekih desetak godina (sa pet na deset a potom modifikovano na maksimalno deset) dodatno su smanjili mogućnost da bilo kakvo kontroverzno/radikalano delo osvoji nagradu. Izgovor je bio da će širi broj nominacija omogućiti da dovoljno dobrih filmova iz širokog spektra dospe u žižu interesovanja. To je bilo tačno za par nezavisnih indie filmčića koji su uspeli da se uguraju u to, nekada gotovo eksluzivno, Weinsteinovsko dvoriše, ali istovremeno je omogućilo i da se po svemu prosečno-ispod-prosečna dela poput nekakvog Crnog pantera (kojeg nisam ni gledao ali se pravim pametan plus sam čovek pun predrasuda) podiče titulom „Academy Award nomination“ .
Tako da je, kao što sam naveo na početku ovog najzanimljivijeg uvodnog teksta koji ćete pročitati u svom životu, „Green Book“ imao najviše šansi da se okiti lovor(ovim listom)om.
Naizgled, kontroverzna tema o rasnim problemima u Americi nekada a bome i sada, u vidu priče o klasično školovanom pijanisti i njegovom ne baš klasično vaspitanom vozaču koji 1962 godine kreću na koncertnu turneju po američkom jugu ovde je maksimalno obogaćena/osakaćena opšte poznatim i opšte prihvaćenim a pre svega „političko korektnim” stavovima.
Tako je belac (inače odlični Vigo Mortessen) naravno rasista ali i čovek velikog srca, dok je crnac (takođe odlični Mahershala Ali koji je ovde zaradio već drugog glumačkog oskara u poslednje 3 godine) fino vaspitan gospodin koji se naravno upravo zbog toga (obrazovanja) otuđio od svojih afro-američkih korena (btw. termin koji je tek od 1980 godine počeo da zvanično zamenjuje do tada uobičajeni Black naziv ili onaj rasistički Negro za treću najveću populaciju u Americi) .
„Green Book“ je inače naziv „turističkog“ vodiča za Crnce. U njemu se nalaze informacije o hotelima,restoranima i sličnim putnim sadržajima koje možeš bezbedno koristiti. Jer, u toj najdemokratskijoj zemlji na svetu celom, ’60-ih godina prošlog veka (a to se prenelo i u naredne decenije, da ne kažem da i danas ima tragova segregacije u, inače divnoj, Americi) ako si crne kože nisi mogao da odsedneš u svakom hotelu ili da obeduješ u svakom restoranu. Mislim, mogao si da probaš…ali postojala je velika verovatnoća da ostaneš i bez te…crne…kože.
Dakle, rasizam u USA je uvek bila ozbiljna tema i šteta je što režiser Peter Farrelly (zajedno sa scenaristima) nije još jače „zagrizao“ pruženu zelenu „jabuku“. Ima ovde nekoliko surovih i teških momenata ali sve je to, kao što već napisah, filtrirano kroz suštinski „feel good“ priču.
Takav je i krajnji utisak o ovom filmu. Provešćete relativno zanimljivih 130ak minuta na putovanju sa ovim likovima udobno uvaljeni u zadnje sedište, sa čvrsto vezanim sigurnosnim pojasom. Vožnja vam možda neće uvek biti prijatna, malo možda i preduga, poneki put i isforsirano skrenuta na neke super udobne puteve. Neke stvari koje ćete kroz prozor videti neće vam se baš i svideti ali „na sreću“ automobil ni za trenutak neće zastati i dozvoliti da stvarno dobro osmotrite tu „neprijatnost“. Ma ni taj prozor vam neće otvoriti…jer neki put i mirisi su suviše „strašni“.
Šteta…kada pomislim da su se tih 60/70 ih godina snimali daleko hrabriji filmovi na ovu temu od „Green Book-a“ pitam se gde u stvari ovaj svet sada ide…
Na skali od (1-6) ocena: 3 +
