Režija: Luigi Bazzoni
Glume: Franco Nero, Silvia Monti, Rossella Falk
O čemu se ovde radi:
Novinar (Franco Nero) se nađe u središtu slučaja serijskog ubice koji pored svake svoje žrtve ostavlja crnu rukavicu .
Ključna reč iz naziva filma:
L‘ariete
Ako bi opisao jednom rečju ovaj film koju bi reč upotrebio:
Storaro
Ima li tu nešto zanimljivo ?
Direktor fotografije je čuveni Vitorio Storaro (trostruki dobitnik oskara) a muziku je komponovao Ennio Moricone. I to je, uz možda nekoliko napetih scena, i jedino stvarno zanimljivo u vezi ovog filma.
Šta je dobro u ovom filmu ?
Franco Nero glumi alkoholičara plus voli da šamara žene. Sem što (tipično za giallo) žene uglavnom „uživaju“ u mizogonističkim izlivima „nežnosti“ svojih jačih polovina, ovde postoji scena u kome to šamaranje u stvari predstavlja predigru za vođenje ljubavi. Eh, to su bila divna vremena…naravno ako ne računamo ono doba pećinskih ljudi.
Šta je još dobro u filmu ?
Tehniku šamaranja ovde Nero Franco koristi i na jednom osumnjičenom (koji je igrom slučaja brat od one prethodno šamarane). Ima nešto u tom šamaranju tih sedamdesetih godina. Napr. i 007 je u onom filmu dobro išamarao jednog tipa. Ali, zaboravimo mi na šamaranje i šegu… Ono što je stvarno dobro u filmu je ta prekrasna kompozicija boja i kadrova koju nam Storaro pruža. U sledećoj saradnji sa Bazzonijem u jednom totalno neobičnom ali predivnom giallo „Le Orme“ Storarov talenat (pa i Bazzonijev) dolazi do punog izražaja. Ali o tom filmu nekom drugom prilikom.
Šta je loše u ovom filmu ?
Gledao sam italijansku verziju sa prevodom koji je očigledno nastao na osnovu neke dabovane engleske sinhronizacije i primetno je da neke stvari koje likovi izgovaraju na italijanskom i nisu baš one koje se mogu čuti na engleskom.
Doduše, to ne remeti previše gledanje samog filma jer zaplet je dovoljno jednostavan i konfuzan i bez toga. Ono što posebno iritira jeste „istraga“ koju sprovodi novinar. Ne znam koji je Đoka Nero ovde ali iz nekog razloga svi svedoci i osumnjičeni ne da samo rado pričaju sa njim tipa „O vi ste novinar, zar ne ? Naravno da ću vam ispričati sve što vas zanima, normalno je da odgovorim na svako vaše pitanje“ nego i policija (i ako ga smatraju za jednog od glavno osumnjičenih !!?!!?) je u fazonu,da ne kažem Đoki, „O Nero Franco…pa vi ste stigli ? Slobodno prvi pogledajte mesto zločina, samo pazite da ne ugazite u ove barice krvi…i naravno, trudite se da ne ostavite previše otisaka prstiju“.
Ili to što otprilike pri kraju filma saznajemo da se ova ubistva dešavaju otprilike jednom mesečno. Dakle, ovaj film obuhvata u stvari period od nekoliko meseci… Stvarno, ‘leba ti ?
A možda je sve do lošeg prevoda…
Šta je još loše u ovom filmu ?
Ona (neviđena*) glupača dadilja što ostavlja samog mališana u velikoj, lepoj, i u tom trenutku, poprilično sablasnoj kući. „Znaš dušo, možeš li da dođeš da me pokupiš na aerodromu, sleteo je avion ranije…ma, nema veze, može on da ostane sam, velik je on…ima već 8 godina“.
U stvari, ovog dijaloga i nema u filmu jer bi se otkrilo da sa druge strane telefona/žice nije majka mališana nego verovatno onaj duboki ludački glas kog čujemo na samom početku filma… Mora da je dadilja, osim što je glupa, i gluva…
Doduše, da nema ove dadilje ne bi imali ni tu poprilično jezivu i napetu scenu sa manijakom koji progoni plavokosog dečaka.
* čini mi se da je dadilja stvarno neviđena i u bukvalnom smislu jer se baš i ne sećam da sam je uopšte video u filmu
Postoje li bolji filmovi od ovog ?
Ako ćemo pošteno, Bazzoni ne samo da je “ukrao” tandem Morikone/Storaro iz Argentieve „Ptice sa kristalnim plućima“ već je iskoristio i foru da u nazivu filma bude ime neke životinje…ovog puta je u pitanju “jarac”. I ako ćemo stvarno pošteno, ptica sa plućima je mnogo bolji film od jarca.
Postoje li lošiji filmovi od ovog ?
Of course… Nije ovaj Nero Franco tako loš.
Vredi li ovo gledati ?
Ako vam se svodi izbor na to da možete pogledati samo jedan film Bazzonia onda vam je moj savet da pričekate na Le Orme (o kome ćemo pričati/pisati nadam se sledećeg meseca). Ukoliko pak imate dovoljno vremena na raspolaganju zašto da ne… Ima u “Crnim danima” (kako se, kaže IMDB, zvao u YU bioskopima) nekoliko dobrih POV scena i nije naporan za gledanje… on the other side, i nije nešto posebno.
Zaključak za kraj:
Ako volite giallo pogledajte i “The Fifth Cord”
Na skali od (1-6) ocena: 3
recenzija: Gimitrije Verzić, duh sa dva plava oka
