State of Play (2009)

Dok čekamo na doba (koje nikada neće stići) kada će novinari opet moći da "menjaju" svet zabavimo se ovim filmom.

Nekada su Amerikanci umeli da prave dobre političke trilere. Od  “Mandžurijskog kandidata“, “Svih predsednikovih ljudi” i”Prisluškivanja“, nesumnjivo veoma značajnih filmova, stigli smo do faze da se sada i sa setom sećamo filmova poput “Dosijea Pelikan” ili napr. “Državnog neprijatelja” koji, su ako ništa drugo, bili bar dovoljno zabavni da nam ostanu u pozitivnom sećanju. 

 Osnovni sastojak svih ovih gore navedenih filmova jeste, osim naravno veze sa visokom politikom, paranoja, bila ta koju osećaju sami protagonisti ovih priča ili mi kao gledaoci.

“State of Play” nažalost nema taj paranoja vajb, tako da nešto previše i ne strepimo za naše junake, i to mu je osnovna mana. Nema ovde ni spektakularnih eksplozija i adrenalinkih jurnjava što je u suštini dobro jer u skladu sa predloškom na kome je zasnovan (BBC-ijeva istoimena mini serija iz 2003). Takođe, vidan je napor autora filma da “State of Play” naprave u ključu političkih trilera iz sedamdesetih godina prošlog veka.

 Priča o zamršenoj i nevidljivoj zaveri u koju su (verovatno) umešani određeni senatori i agencije i moćna, bogata, privatna vojna korporacija  a koju pokušava da razotkrije tim hrabrih, nezavisnih, novinara deluje, iz sadašnje perspektive (a gotovo ništa drugačije ni deceniju ranije kada je premijerno prikazan) poprilično naivno. Jer, nažalost, osnovna premisa o postojanju mogućnosti medija da u današnje doba utiču ili promene određene političke tokove i razotkriju visoke nivoe korupcije deluje apsurdno i neverovatno. Upravo su današnji mediji direktno uvezani sa političkom vrhuškom.

 Zlatno doba novinarstva je završeno i pravljenje filmova o nekakvoj izuzetnosti njihove profesije u ovo doba globalnih korporacija koje su jače i od država, osim utopističkih. skriva verovatno i parodične ideje.

Ali dobro, ovo je ipak samo film, zasnovan na fikciji (tačnije na, kažu mnogi odličnoj, BBC seriji) i ne treba zbog same teme biti previše oštar prema njemu. Osim, relativno zanimljve priče koja nam nudi i nekoliko (ne)očekivanih iznenađenja, “State of Play” ima veoma dobru i privlačnu ekipu glumaca zbog koje ćete sigurno pre pogledati njega, nego neki drugi film bez ovakvog “star power” potencijala.

 Snimljen je u doba kada je Russell Crow bio još uvek respektabilna zvezda, sa Ben Afflecom koji će tek narednim projektima vratiti veru u svoje filmske (i to pre svega režiserske) kvalitete i Helen Mirren (kao urednicom novina).  Tu su i Rachel McAdams i tada još uvek Robin Wright Penn (dok nije naredne godine izbacila to  Penn). Dakle, prilično zanimljva ekipa. Plus, u malim ali efektnim ulogama su Jason Bateman i Jeff Daniels.

Osim dobre glume, ovaj film odlikuje i solidna fotografija i  nekoliko pristojno urađenih i napetih scena. Nemam nekih generalnih zamerki na režiserki rad (solidni Kevin Macdonald). 

 Ipak, priča nije dovoljno ubedljiva niti nam je nešto previše stalo do sudbine glavnih junaka, dok i samo razrešenje misterije (mada, neubičajeno za ovakav tip filmova) dodaje taj utisak nebitnosti…

Uz “State of Play” proveščete jedno verovatno zanimljivo filmsko veče koje ćete veoma brzo zaboraviti… poneki put, i to je sasvim dovoljno.

Na skali od (1-6) ocena: 3 +

recenzija: Gimitrije Verzićduh sa dva plava oka

About Gimitrije Verzić 127 Articles
Čuveni duh sa plavim okom (a od susreta sa Bozzom postao je duh sa dva plava oka), propali kandidat za kandidata studenta filmske režije i beskompromisni (takođe propali) filmski kritičar koga ste svi imali priliku da upoznate u prelomnoj, epoholno dvodelnoj epizodi "Bioskop Sloboda" Svojim autorskim tekstovima o filmu on će definitivno oplemeniti ovaj prostor. Takođe, Gimitrije fanatično gleda televiziju pa možemo očekivati i njegove tekstove na tu temu

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.




This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.