U američkim bioskopima se opet distribuirao kao “Ten Little Indians” (a takav je naziv i na špici ove bluray verziji koju sam odgledao) a u Engleskoj pod imenom “And Then There Were None“.
Kada sam pisao o verziji iz 1965 godine (Ten Little Indians aka Deset malih crnaca (1965)) nisam uopšte pomenuo, pokazaće se, jedan od ključnih podataka vezan za taj film. Scenario je napisao Harry Alan Towers lik veoma zanimljive biografije, koja uključuje i radijsko voditeljsku karijeru, optužbe za organizovanje prostitucije u Ujedinjenim Nacijama i to baš za Sovjete ali i niz scenarija i filmova koje je ovaj, kao što možete zaključiti višestruko talentovan čovek, napisao i producirao.
Doduše, verzija iz 1965 je potpisana njegovim pseudonimom Peter Welbeck ali i ova iz 1974 nosi, ponosno, lažno Wellbeck ime tj. pre-zime. Ipak, najbitnije za oba ostvarenja je bila ta što je Towers bio producent na oba.
U stvari, toliko je “voleo” ovaj roman Agate Kristi (jer verovatno je imao ekskluzivna prava na adaptaciju u nekom periodu) da je i treću verziju producirao 1989 godine. O njoj nekom drugom prilikom.
Ovog puta radnja je sa alpskog brda pomerena duboku u pustinju, u blizini legendarnog Persepolisa (Iran), u jedan ogromni napušteni hotel.
Na početku naši “junaci” stižu helikopterom i sve ovo (novo okruženje, svakako mnogo impresivnija/poznatija ekipa glumaca) zaista je delovalo privlačno sve do trenutka dok nisu izgovorili prve replike.
Verovali ili ne, scenario je gotovo u potpunosti isti kao za prethodnu verziju. Druga je lokacija, drugi su glumci ali oni izgovaraju iste rečenice što će se pokazati gotovo fatalno jer su neke od njih, u kontekstu ovog filma, zaista besmislene ako se setite u kojoj sceni i kojim povodom su izgovorene u originalnoj verziji.
Boljem utisku ne doprinosi ni statična režija Peter Collinson-a prepuna nekakvih totala u kojima glumci stoje (ili sede) i izgovaraju svoje rečenice a tako prikazano poneki put i ne znamo ko od njih tačno kaže šta.
Ali zato je lista glumaca zaista impresivna:
Oliver Reed (Burnt Offerings (1976)), Elke Sommer, Richard Attenborough, Stéphane Audran, Gert Fröbe, Herbert Lom, Maria Rohm, Adolfo Celi (Chi i”ha vista morire aka Who Saw Her Die ? (1972)), Alberto de Mendoza i Charles Aznavour.
Ali čemu sve to kada napr. Aznavour ne samo da bude protraćen u svojoj ulozi nego je jedina razlika između njegovog i lika koji je glumio Fabian u Ten Little Indians aka Deset malih crnaca (1965) samo u pesmi kojoj pevaju… i moram priznati, Fabian je to bolje odradio.
Ako ne znate o čemu se u stvari radi u romanu (i filmovima) “Deset malih crnaca” i iz nekog razloga ne želite da pročitate onaj, naravski genijalni, tekst o Ten Little Indians aka Deset malih crnaca (1965) iskoristiću upravo deo njega i kao i Harry Alan Towers kopirati samog sebe
Kod nas poznat kao “Deset malih crnaca” ovaj roman Agate Kristi iz 1939 godine osim odlične (i nerešive dok je čitate) misterije postao je obrazac za jednu vrstu filmova/serija u kojoj se grupa, naizgled jedan drugom nepoznatih, pojedinaca nađe na nekom izolovanom mestu gde ih potom, jednog po jednog, neko ubija.
iz uvodnog dela recenzije prethodne verzije filma a i ona, kao i ova i kao i generalno većina tekstova ovde nema nikakvih spojlera osim osnovne premise
U ovoj verziji glas misterioznom i nevidljivom domaćinu Owen-u u toj jedno zvučnoj poruci koju ostavlja pozajmljuje lično Orson Vels ali i ta scena je gotovo uništena neverovatnim nemarom (dal’ u postprodukciji) kada ta poruka biva nadjačana pratećom muzikom (koju je inače komponovao Bruno Nicolai i njegov soundtrack je i ponajbolji sastojak ovog filma).
A možda je i do toga što je ovog puta, za razliku od magnetofonske trake u filmu iz 1965 godine, ovde zvuk došao sa novim čudom tehnike za snimanje zvuka pod imenom kaseta.
Mada nemam nikakvu potvrdu za ovo što ću vam sada ispričati verujem da je glavni razlog što je ovaj film ispao ovako šuntavo taj što izgleda da je Harry Alan Towers odlučio da potroši što je manje para moguće (ili i nije imao više).
Dakle, platio je honorare glumcima, iznajmio lokaciju, angažavao veoma dobrog režisera (jer Peter Collinson je svakako bio dobar i nekoliko godina ranije snimio je svima dragi klasik “Posao u Italiji” koji deluje, sa režiserske strane, kao sušta suprotnost ovom njegovom ‘uratku’) ali onda je odlučio da uštedi na scenariju pa iskoristio svoj prošli (ali se nije potrudio da izmeni/izbaci neke rečenice koje u ovom filmu nemaju smisla).
Nema šanse da je Collinson baš ovako hteo da snimi ovaj film. Ili nisu imali dovoljno dana da snimi krupne kadrove glumaca koji izgovoraju svoje replike i potom ih izmiksuje sa već snimljenim totalima ili jednostavno nisu imali filmske trake.
Mislim, prva smrt se desi tako što neko biva otrovan (a glumi ga jedan od najpoznatijih iz ove ekipe) a nama to prikažu iz daljine što dovodi do toga da nema nikakve tenzije i napetosti.
I neke druge scene ubistva (za razliku od prve verzije) ovde su preskočene a jedna od najsmešnijih scena se odigra kada jedan od likova “ubije” očigledno igračku zmiju koja je, kao, ujela jednu od žrtava.
Samo zbog muzike i prepoznatljivih glumaca koji su, realno, pružili koliko su mogli u ovim prilikama film će dobiti prelaznu ocenu. Minus sledi zbog toga što nam Elke Sommer nije pružila mogućnost da bude na naslovnoj fotografiji ovog teksta kao lepa Shirley Eaton iz prošlog filma.
Na skali od (1-6) ocena: 2-
