Tajne famoznih "mističnih sveski" (bilo ih je ukupno 2...mislim na sveske)se, nakon duže pauze, nastavljaju u ovoj, osmoj, epizodi dugovečnog serijala pod imenom "Tajne arhive". Ovog puta, film koji predstavljamo, sigurno nije poznat i popularan kao origanalni i prvi film serijala, ali zato je današnji datum upravo savršen da objavimo priču i o njemu...
Već sam pominjao tu moju frapantnu super moć koja se pojavila tokom vrućeg leta 1989 godine. Moć da jedan film na VHS kaseti pogledam bar tri puta u roku od dvadeset i četiri sata i da ipak, kada budem vraćao tu kasetu u video klub, ona (kaseta) bude premotana na početak.
Ne znate za “zakon o vraćanju kaseta na početak” ? Za taj “novoDušanov” zakonik nisu čuli samo oni koji nikada nisu uzimali kasete iz video klubova, to jest, vi klinčijada koja nema pojma šta je VHS i koja je navikla da kada gleda “Spajdermen: Povratak kući” stvarno i vidi tog Spajdermena i tog Toma Holanda na televizoru a ne da mnogo toga prepušta svojoj mašti.
Da se “Spider-Man: Homecoming” pojavio te 1989 godine u bioskopima i (u isto vreme) u video klubu na svojoj kockastoj TeVe kutiji bi ste prepoznavali Spajdermena kao “nešto crveno što skakuće gore dole”… i bilo bi vam super…
Inače, taj 21.7.1989 godine je bio petak, a “Noć veštica 4” samo jedan od pet filmova koje sam iznajmio te je sasvim moguće da sam ovu papazjaniju Mustafe Akada (koga sam, veoma iskusno, i potpisao kao režisera kao što možete videti na onoj sličici) pogledao (i premotao) i više od tri puta tokom tog vikenda…
Šalu na stranu i u izvinjenje Akkadu za kojeg većina kaže da je bio baš dobar tip, jedan od retkih producenata sa kojima je bilo milina raditi, “Povratak Majkl Majersa tj. Noć veštica 4” je bio čak i među boljim hororima koji su se pojavili te 1988 godine (kada je originalno, u oktobru, na desetogodišnjicu prvog dela, i prikazan).
Ta 1988 godina bila je godina horor nastavaka a među tim nastavcima, nekoliko meseci ranije (Maj) svoj sedmi deo doživeo je znatno (finansijski) uspešniji horor serijal “Petak 13”. Možete misliti kako je bilo Moustapha Akkadu koji je gledao kako daleko inferiorniji film (prvi “Petak 13”) u poređenju sa Halloween aka Noć veštica (1978) zgrće gomilu para u nastaloj franšizi dok je njegovo (producentsko) čedo dospelo u zapećak zbog onog ćorka iz 1982 godine (Halloween III: Season of the Witch (1982))
Nakon tog promašaja bilo je logično da se vrati korenima, da vrati Majkl Majersa. Ali kako to učiniti kada svi znamo kako se završio drugi deo filma (Halloween 2 aka Noć veštica 2 (1981)). Ako i ne znate, sad ću vam reći:
Doktor Lumis namamljuje Majkla u kotlarnicu bolnice i onda, herojski, u spremljenoj ogromnoj eksploziji, gine sa svojim pacijentom… Neka mu je večna slava mislio je Džon Karpenter (koji je pisao i scenario za taj drugi deo) ali ne lezi vraže, tj. ne lezi Majerse.
Ne samo da je neuništivi Majers preživeo tu eksploziju (i da leži u komi narednih deset godina) već isto tako je i naš doktor ostao čitav i na dve noge…uz manji ili veći (u zavisnosti kako ga šminkeri nameste tokom snimanja) ožiljak na licu.
Problemi sa ožiljkom su bili samo jedni od mnogih koji su pratili ovu turbuletnu produkciju koja je kuburila i sa parama (budžet je bio pet miliona dolara) i sa maskama (ne treba uopšte da se nešto koncetrišete da bi ste primetili scene u kojima Majkl Majers nosi totalno drugačiju masku sa različitom bojom kose) i sa kaskaderima (najmanje dvojca se kriju iza tih pogrešnih maski)…
I scenario je bio jedva skrpljen neposredno pred onaj veliki štrajk scenarista koji je krajem te godine praktično paralisao Holivud.
Sa druge strane, vidljiv je entuzijazam i ljubav prema delu Džona Karpentera (btw. Karpenter je, zajedno sa Debrom Hill, prodao sva svoja prava na ove karaktere Mustafi Akadu pre nego što je počela produkcija ovog filma) koji pokazuje režiser Dwight H. Little.
Nevolja je što ta ljubav nije dovoljna da prikrije i njegov evidentan nedostatak talenta te je čitav film, na tom horor planu, samo relativno korektan…sa možda dva tri stvarno zanimljiva kadra.
„Halloween 4: The Return of Michael Myers“ uvodi i po prvi put, kasnije mnogo puta primenjenu u ovom serijalu, „alchajmer caku“, kada se (svi mi) pravimo da neki od nastavaka ne postoje (ovog puta nam je treći deo obrisan iz pamćenja).
Grupa (budućih mrtvih) doktora dobija zadatak da upravo tridesetog oktobra preveze komatoziranog Majkla iz (ludačke) ustanove u jednu drugu, državno finansiranu, ludaru. Oni ne znaju, ali zato mi znamo, da Majkl obožava da beži iz tih ludara baš tridesetog oktobra, te ne čudi što će samo jedan iz tih ambulatnih kola preživeti put (ako smatramo da je Majkl uopšte živo biće).
Pošto je Džejmi Li Kertis odbila da se pojavi u ovom nastavku (jer je u tom trenutku imala stvarno dobru karijeru, napr. te 1988 godine se pojavio jedan od njenih najvećih hitova “Riba zvana Vanda”) bilo je potrebno smisliti nešto drugačiji razlog zašto bi se Majkl vratio u svoj radni grad.
Zbog toga je kreiran lik male devojčice Jamie Lloyd (Danielle Harris), ćerke Laurie Strode, koja je, zgodno, nastradala nekoliko godina ranije te je mala Jamie udomljena u jednoj od familija Haddonfielda.
Jedini razlog koji smo čuli zašto je Jamie usvojena baš od ove porodice jeste taj što je njenu “sestru” Rachel (Ellie Cornell) Laurie bejbisitovala dok je bila mala (?!).
Od retkih zadovoljavajućih stvari koji je ovaj film odradio jeste to da je uspeo u toj svojoj ideji da vrati Majkl Mejersa kao “silu (ne)prirode”, neuništivu mašinu za ubijanje (o tome šta je on trebao da predstavlja u prvom delu i kako je taj koncept napušten samom činjenicom da su odlučili da snimaju nastavke neću sada…) koju smo videli u drugom delu.
Donald Pleasance je uvek na visini zadatka i u najglupljim filmovima (a ovo je i dalje jedan od boljih iz serijala Noći veštica) i zanimljiva je ideja o onoj grupici brđana koji su krenuli da linčuju Majkla (a koja je tako spektakularno upropašćena u ovom najnovijem “Halloween Kills aka Noć veštica ubija (2021)“).
I to je, otprilike to, što se tiče pohvala. Mana ima pregršt ali najviše mi je smetalo što nimalo, nimalo nije uzbudljiv. Ta moja glavna impresija više govori o mom filmskom ukusu kada sam bio klinac i kada sam ga sa uživanjem gledao (3 puta), nego o bilo čemu drugom.
A šta više i reći o filmu čiji najbolji delovi čine oni u kojima čujemo legendarnu muzičku temu Džona Karpentera…i to samo zato što je ona super…i bezvezne scene izgledaju bolje sa njom
Na skali od (1-6) ocena: 2
