O seriji “The Fall” čuo sam dobrih stvari još u doba kada je bila aktuelna prva sezona daleke 2013 godine. Tek kada se, pre par godina, pojavila na Netflix-u video sam da su u međuvremenu snimljene još ukupno dve. Znao sam i tada, 2013, a i ondak (pre par godina) još jednu stvar. U seriji glumi agent Skali odnosno Gillian Anderson i kažu da je fantastična.
I jeste. I super joj ide engleski akcenat (doduše, živi u Londonu još od 2002 godine). Kada sam juče završio sa poslednjom epizodom treće sezone (ukupno 17 (5+6+6)) bilo mi je jasno zašto do mene nisu doprlili glasovi o postojanju tih dodatnih sezona nakon prve. Sa druge strane sad bar znam zbog čega je Jamie Dornan dospeo u Fifty Shades of Grey (2015) ili zbog čega je bio idealan za The Tourist aka Turista (2022-2024) obe sezone a vala i za Belfast (2021).
Radnja je smeštena u Belfast tokom 2012 (ili eventualno 2013 godine) u koji stiže detektiv DSU Stella Gibson (Gillian Anderson) pravo iz Londona da bi pomogla u razjašnjenju ubistva. Po nekom pravilu (ne znam da li ono važi samo za Severnu Irsku) ako prođe 28 dana (a za ovaj slučaj jeste) šalje se “revizor” koji će pogledati istragu I pokušati da ispravi eventualne greške I napraviti poboljšanja u njoj.
Elem, u pitanju je ubistvo Alice Monroe jedne mlade I samostalne (što u ovom slučaju znači da živi sama i ima karijeru) žene I to davljenjem. Veliku pozornost ovom slučaju daje činjenica da je u pitanju bivša supruga sina moćnog biznismena Morgana Monroe koji je nekakav faktor u IOPC (Independent Office for Police Conduct or Northern Ireland’s Police Ombudsman) u kojoj političari, navodno, kontrolišu rad policije I odobravaju budžet.
Njegov sin je bio jedan od glavnih osumnjičenih ali će Stella, istog dana po dolasku i to nakon što samo “baci par pogleda” na ovaj slučaj, otkriti da je Alice u stvari žrtva serijskog ubice jer jedan slučaj od pre par meseci ima gotovo iste tragove I metode zločina.
To i nije, što se tiče gledalaca, neko veliko otkriće jer u seriji “The Fall” paralelno sa radom Stelle Gibons pratimo I “rad” serijskog psihopate Paul Spectora koji upravo prati svoju sledeću žrtvu. Imamo uvid u njegove metode iz prve ruke jer, u jezivom (za gledaoce) obrtu stvari, “The Fall” nas direktno stavlja u “ulogu” psihopate.
Paul Spector (užasno uverljivi Jamie Dornan) je naizgled porodični čovek, otac dvoje male dece i uživa u srećnom braku. Posao mu je da savetuje “ožalošćene” odnosno on je neka vrsta terapeuta kojima se ljudi mogu obratiti kada moraju da se suoče sa bolom gubitka neke drage osobe (jeste ovo državna služba tj. Spector radi u nekom javnom zavodu).
U slobodno vreme (ili dok “dobrovoljno radi na tel. liniji za pomoć potencijalnim samoubicama” kako laže svoju suprugu) prati žrtvu, priprema teren za njeno ubistvo, i na kraju ga i počini.
Osim ovog glavnog toka priče scenario Allan Cubitt-a je, u prvoj sezoni, veoma ambiciozan te u njega ubacuje i ono zbog čega nam je Belfast svima poznat odnosno napetu i preteću atmosferu zaraćenih strana, protestanata I katolika, ali tu su i prostitutke koje rade za srpskog makroa, korumpirani policajci i političari, nasilje u porodici (i ne, ne mislim na porodicu našeg psihopate) a Gillian Anderson se potrudila da se u njemu (scenariju) nađe i nekoliko feminističkih izjava koje njen lik izgovora/edukuje koje, suštinski, i ne doprinose nekom razvoju priče osim eto, da znamo da je i Stella Gibson borac za ženska prava u patrijahalnom društvu.
Umalo da zaobravim i na pedofile iz, naravno, crkve.
Zanimljivo je da je od svih tih podzapleta u narednim sezonama praktično zadržan samo ovaj o svešteniku pedofilu a srpskih prostituki i korumpiranih političara kao da ni bilo nije.
Naravno prva sezona, to jest prvih 5 epizoda jeste najbolje u “The Fall”. U doba kada je snimljena nije bilo puno mejnstrim serija (BBC je produkcija) koje su ovako brutalno prezentovala um psihopate i mada mi je lično već dosadilo da gledam raznovrsne manijake psihopate koji imaju posebne čitave serijale na napr. Netflix-u (napr. You aka Ti (2018-?) prve 4 sezone a da ne pominjem one koji se bavi ekranizacijma zločina pravih psihopata) ovo mora da je predstavljalo tada priličan šok za gledaoce.
Tu je i lik Skali pardon Stele koja takođe pokazuje izvesno patološko ponašanje (mada, naravno, nisu Stella Gibons i Paul Spector preslikani likovi iz ogledala) i njeno “misteriozno” ali promoćurno ponašanje i fokusiranost na rešenje slučaja i hvatanje ubice, u prvoj sezoni dodaje dodatnu intrigantnost priči.
Plus, pomenuti dodatni zapleti jesu interesantni i potencijalno mogu voditi ka još komplikovanijoj situaciji za sve umešane.
Već u drugoj sezoni, u narednih šest epizoda, shvatamo da ipak scenarista (i od te sezone i režiser) Allan Cubitt i nije baš toliko “genijalan” kako nam se “predstavljao” pre toga i da, u stvari, i nema neki plan kako da ovo zaokruži na zadovljavajući način.
Uvek je problem u ovakvim serijama kada nema misterije (jer znamo do početka ko je dobar a ko loš) da sve vreme drži pažnju gledalaca te se Cubitt već u njoj počinje služiti izvesnim kliše scenarističkim trikovima kojima neke likove čini “glupljim” nego što bi to bilo realno a opet, od nekih drugih, naročito tu mislim na Paul Spector-a pravi super zločince u rangu Hanibal Lektora.
Treća sezona je i najveći pad serije “Pad” jer tu tek nema nijedne sveže ideje pa čak gotovo polovine te sezone čine proceduralne scene iz nekih drugih žanrovskih serija (poput onih koji se bave urgentnim centrima tj. bolnicima pa do onih koji se bave isleđivanjima i psihoanalizama)
Ova serije za koji dan više neće biti dostupna na Netflix platformi za ovaj region ali nema sumnje da će se uskoro pojaviti na nekoj drugoj. Moj savet je da ako odlučite da je pogledate da zanemarite treću sezonu. Nećete gotovo ništa izgubiti što se tiče same priče i sudbine ovih likova.
Na skali od (1-5) ocena: 3/3+
recenzija: DeHičkok
